Pi­še: Mi­lan Ru­žić


Ovih da­na po­no­vo uda­ra­ju na hram Hri­sta Spa­sa u Pri­šti­ni. Ovaj put su to stu­den­ti. Zar ni­su bi­li do­volj­ni oni ko­ji se po fa­sa­di cr­kve ve­ru, jer već odav­no ni u šta ne vje­ru­ju? Ma­lo li je bi­lo tvr­di­ti da se is­pred na­la­zi ma­sov­na grob­ni­ca i to na mjestu gdje se je­di­no ma­sov­no ubi­ja pra­vo Sr­ba da ima­ju svo­ju bo­go­mo­lju? Ni­je li bi­lo do­volj­no onih ko­ji su, kao ka­kvi psi, mo­kri­li na ovaj hram obilje­ža­va­ju­ći ta­ko svo­ju te­ri­to­ri­ju ili šta već? Ka­ko to da ni­su mi­sli­li da je do­volj­no oskr­na­vljen sni­ma­njem onih op­sce­nih spo­to­va u nje­mu? Pa zar i ona za­man­da­re­na vra­ta ne svje­do­če u pri­log to­me da ne­ko ta­mo ne že­li da ču­je cr­kve­na zvo­na?
Ovaj hram je pa­ljen i pri­je ne­go što je pr­va svi­je­ća u nje­mu za­pa­lje­na. On je ru­šen i pri­je ne­go što je na­pra­vljen. On je če­lič­nim vra­ti­ma za­tva­ran i pri­je ne­go što je otvo­ren. Na nje­ga se pen­tra­ju i pri­je ne­go što je cio na ze­mlju spu­šten. Ras­ko­pa­van je i pri­je ne­go što će ga iko za­ko­pa­ti. Ubi­jan je i pri­je ne­go što je za­ži­vio.
Ovaj hram ni po če­mu ni­je obi­čan. On je 1998. go­di­ne tr­pio svo ono mi­ni­ra­nje i pa­lje­nje, kao što je i cije­la Sr­bi­ja sa­mo go­di­nu da­na ka­sni­je tr­pje­la bom­bar­do­va­nje. Da­kle, do­ne­kle ga mo­že­mo uze­ti kao pred­znak ono­ga što će Sr­bi­ja do­ži­vje­ti. I Sr­bi­ja je isto ta­ko pa­lje­na i za­tva­ra­na. Na Sr­bi­ju su se pe­li svi re­dom i na nju ne­ri­jet­ko mo­kri­li ka­da iz nje uzmu sve ono što va­lja.
Sa­da­šnji van­da­li, a ka­žu bu­du­ći in­te­lek­tu­al­ci, prav­da­ju svo­je po­stup­ke ti­me što je taj hram „po­di­gao Mi­lo­še­vić“. I da je ta­ko, most u Vi­še­gra­du je po­di­gao Meh­med-pa­ša So­ko­lo­vić, a iz­ma­štao ga Mi­mar Si­nan, pa ni­ko da­nas ne ska­če da ga ru­ši. Za­što je ne­ko­me to­li­ki pro­blem što ne­ko­li­ko lju­di po­sve­će­nih Bo­gu či­ste Nje­go­vu ku­ću?
Do ka­da će­te na­pa­da­ti tog istog Bo­ga i Nje­go­ve ku­će? Šta je ko­me skri­vio hram Hri­sta Spa­sa? Ka­da se ne­ka gra­đe­vi­na ta­ko zo­ve, zar iko mo­že ima­ti išta pro­tiv nje? Ka­ko to u uši­ma lju­di, ma ko­je vje­re bi­li, mo­že da od­je­ku­je kao po­ziv na mr­žnju?
Da li nu­žde­nje u cr­kvi od­ra­ža­va ne­kul­tu­ru, ili je taj iz­met iz­raz na­pred­nog mi­šlje­nja slo­bod­no­mi­sle­ćeg in­te­lek­tu­al­ca? Je li to na­čin na ko­ji bi­ste ču­va­li srp­ske sve­ti­nje da ste ušli u Unesko? Da li je pa­lje­nje i ru­še­nje tu­đih bo­go­mo­lja ono što od vas tra­ži na­pred­na Evro­pa ili ste se to­ga sa­mi sje­ti­li?
Na­zo­vi-Evro­po, da li je ovo na­zo­vi-dr­ža­va ko­je že­liš u svom na­ruč­ju? To­li­ka pri­ča o ci­vi­li­za­ci­ji, a u pra­vo­slav­nom hra­mu se vr­še ba­ha­na­li­je! Evrop­sko li je po­na­ša­nje kad se ne­ko pe­nje po bo­go­mo­lja­ma? Je­su li ogav­ni spo­to­vi ono za šta će u sa­vre­me­noj Evro­pi slu­ži­ti is­klju­či­vo pra­vo­slav­ni hra­mo­vi sa Ko­so­va i Me­to­hi­je? Da­kle, ta­ko što Evro­pa ću­ti, ona po­ka­zu­je da će umje­sto slu­že­nja Bo­gu, ov­da­šnje cr­kve slu­ži­ti za sve dru­go!
Vi ko­ji se­be na­zi­va­te stu­den­ti­ma, da li ta­mo stu­di­ra­te mr­žnju? Ako je su­di­ti po ovo­me što ra­di­te, on­da od­go­vor mo­ra bi­ti po­tvr­dan. Vi­dio sam i ka­ko ne­ki od vas na tom pro­te­stu či­ta­ju Šek­spi­ra. Pa i sam Šek­spir bi, da ni­je mr­tav, umro od sra­mo­te što se u tim mo­men­ti­ma nje­go­va knji­ga tu na­šla, pa nek’ je i gre­škom.
Tvr­di se da ovaj hram sme­ta i da ga tre­ba uklo­ni­ti, a na nje­go­vom mje­stu po­di­ći me­mo­ri­jal­ni cen­tar. Pa ima li igdje ne­ko dru­go par­če ze­mlje za taj cen­tar ili se on mo­ra na­pra­vi­ti po ci­je­nu jed­nog hra­ma? Uko­li­ko je to ci­je­na, on­da je pre­skup.
Uko­li­ko bi­ste, po­sle svih ovih ne­dje­la, na mje­stu hra­ma Hri­sta Spa­sa po­di­gli me­mo­ri­jal­ni cen­tar, on­da bi to mo­rao bi­ti cen­tar po­sve­ćen upra­vo stra­da­nju ove bo­go­mo­lje. A kad ste već ko­pa­li oko hra­ma, a ni­šta na­šli ni­ste, mo­gli ste na­pra­vi­ti tu grob svom obra­zu, po­no­su i ljud­sko­sti.
www.iskra.co